Hajhpih Hajne

I
LIRSKI INTERMECO

PROLOG
Moja patnja, moja tuga
I bol u toj knjizi stoje:
Otvoriš li knjigu ovu,
Otvorićeš srce moje.

Nekada jedan vitez je bio
Ćutljiv i setna oka.
Večno je snevô i sve se krio,
I lutô troma kroka.
On beše smeten, drvenjak pravi,
Spoticô bi se, i gde se javi
Sve cure kikoću s boka.

Kod kuće često, u sobi tamnoj,
Sedeo je m čekô,
Pružao ruke u čežnji plamnoj,
A reči ne bi rekô,
Ali u nemu ponoć i kasnu
Čuo bi svirku i pesmu strasnu,
I s vrata kucanje neko.

To njemu kradom došla bi vila
U velu kô pena što je;
I sva kô jedna ruža je bila,
A s nje dragulji siplju boje,
Po njedru joj se zlatna vlas vije,
Oko joj slatkim pozdravom grije.
Tu zagrle se njih dvoje.

Vitez je grli svim žarom grudi,
Sad je drvenjak plam vreo;
Sanjač se budi, bled mu lik rudi,
I stidni posve je smeo.
Vragolan vila opi ga cela,
Tiho po glavi spusti mu bela
Svoj beli dragulja veo.

U dvoru čara, gde kristal strepi,
Sada je vitez bio;
Kao kip stoji, gleda i slepi
Od bleska što se svud lio,
No ipak uza nj nimfa je bila —
Vitez je ženik, a neva vila;
Tu citre zvoni zvuk mio.

To njene druge sviraju mlade,
I s pesmom kolo se vije;
Vitezu s čuda i um se krade,
Pa čvršće nimfi se svije.
No začas zgasnu sve čari plamne,
I snova vitez sred svoje tamne
Pesničke sobe sam bdije.


1
U divnom maju, kad svaki
Cvetô je ružin čar,
Tada je u srcu mome
Planuo ljubavi žar.

U divnom maju, kad svaki
Ptičji je zvonio poj,
Tada sve želje i čežnje
Ja sam izrekô njoj.

2
Iz mojih suza niču
Mnogi cvetovi sjajni,
A hor se slavuja stvara
Od uzdisaja tajni'.

Pa ako voliš me, draga,
Sve cveće nek je tvoje,
I pod prozorom tvojim
Nek hor slavuja poje.

3
Volio sam ružu, ljiljan, sunce jasno,
Volio sam nekad zanosno i strasno;
Sad ne volim više, ja sad volim jednu,
Volim onu mednu, onu slatku, čednu,
Jer je ona sama milja izvor celi,
I sunce i ruža i moj ljiljan beli.

4
Kada gledam oči tvoje,
Sav bol i jad minu ti'o;
No kad ljubim usne tvoje,
Ja sam posve zdrav i čio.

Kad na tvoja nedra panem,
Raj nada mnom počne sjati;
No kad rečeš: "Ja te ljubim!"
Moram gorko zaplakati.

5
Skoro sam u snu gledô tvoj lik drag,
Putem gde šumi jablanova red.
Kô anđeo je tako lep i blag,
No ipak tako bon i tako bled.

Još samo usne rude ti, no taj
Grimiz će skoro smrt zbrisati s njih,
Ugasiće se sav nebesni sjaj
Što blago greje ispod veđa tih.

6
Prisloni lice uz moje lice, i tada
Suze će skupa se liti.
I čvrsto srce priljubi srcu, i tada
dva plama skupa će biti.

I kad se u taj veliki plamen slije
Tih suza reka vruća,
I kad te silno zagrlim, ja ću umreti
S ljubavi i čeznuća.

7
Ja ću u čašu ljiljana
Utopit s dušom žar ceo,
A pesmu o mojoj dragoj
Pevaće ljiljan beo.

No pesma drhtati mora
Kô poljub usna joj strasni,
Što mi ga darova negda
U čas slatki i krasni.

8
Nepomično, tamo gore.
Na visini zvezde stoje;
Vekovima gledaju se
S nemim bolom čežnje svoje.

One zbore jedan jezik
Tako bogat, tako mio;
No nijedan filologa
Još ga nije razumio.

No ja sam ga naučio
I pamtiću njega trajno;
Gramatika za nj mi beše
Moje drago lice sjajno.

9
Na kril'ma pesme ove
Na dalek hajdemo put,
Na žale Gangesove,
Gde divni ja znadem kut.

Tu bujna bašta je neka
Gde trepti meseca sjaj,
Tu vernu sestricu čeka
Cvet lotov u zagrljaj.

Na zvezda jato se sjajno
Smeška ljubica cvet;
A ruže šapuću tajno
Mirisnih bajaka splet.

Gazela prisluškuje.
I skače radosni skok;
A u daljini se čuje
Sveštene reke tok.

Pod palmu tu ćemo pasti
Na ćilim mirisan,
I piti ljubavne slasti
I blažen snevati san.

10
Lotova ruža strepi
Pred sunčanijem sjajem,
Pa glave klonule sanja
i čeka noć s uzdisajem.

Mesec je ljubavnik njeni,
On sjajem budi je i krepi,
I pred njim otkriva ona
Sve tajne nedara lepi'.

I cveta, i gori, i blista,
i u vis gleda iz dola;
Miriše, plače i drhti
S ljubavi žarke i bola.

11
U reci, u lepoj Rajni,
U valâ kristalu samom,
Keln se ogleda sjajni
Sa svojim ogromnim hramom.

U hramu ikona stoji
Na zlatnom slikana platnu;
U pustoš leta moji'
Svetlost je sipala zlatnu.

Anđeli i ružice
Lebde svrh Gospe blage;
Oči joj. usne i lice
Baš kô u moje drage.

12
Ne ljubiš me, ne ljubiš me,
No to mene malo kolje
Pogledam li lik tvoj samo,
Ja sam kô kralj dobre volje.

Ti me mrziš, posve mrziš
Tako tvoje usne zbore:
No daj da ih ljubim samo
Pa me mrzi i još gore.

13
Ne kuni se, samo ljubi,
Laž je kletva žena svije',
Tvoja reč je slatka, ali
Tvoj poljubac slađi mi je!
On mi u te veru stvara,
Reč je prazni šum i para.



O kuni se, samo kuni,
Sve verujem što ćeš reći!
Ja na tvoja nedra padam
I verujem u svoj sreći:
Ljubićeš me nad sva blaga,
Večno i još duže, draga.

14
Ja očima moga cveta
Stvaram nize kanconeta:
Usnicama zvonke, fine
Madrigale i tercine;

Licu što ga lepšeg nije,
Stvaram stance najdivnije;

A da moja draga ima
Jedno srce u grudima,
Ja bih njemu, sretan ceo,
Jedan lepi sonet spleo.

15
Taj svet je glup i slep je sasvim,
I svakog dana je gori,
O tebi, moje lepo dete,
Rđavo sudi i zbori.

Taj svet je glup i slep je sasvim,
Ne zna te dobro jošte;
On ne zna kako slatko gori
Tvoj poljub pun milošte.

16
Reci meni, moja draga,
Zar ti nisi slika snova,
Kakvu leti, u dan vreo,
Stvara mašta pesnikova?

No ne, take usne, taki
Sjaj čarobni oka tvoga,
Tako slatko dete nije
Delo žara pesničkoga.

Vasiliske i vampire,
I aždaje, čuda stara,
Te zle zveri basnoslovne,
To pesnička vatra stvara.

Ali tebe i podmuklost
Tvoju, tvoj lik nežan vazda,
I taj lažni pogled smerni,
To pesnički žar ne sazda.

17
Sva kô bela pena vala
Blista moja draga smerna,
Sad je ona izabrana
I tuđincu ljuba verna.

Srce, ti se ne žalosti,
Spram nevere mirno budi;
Trpi, snosi i oprosti
Sve to miloj slatkoj ludi.

18
Ja nisam kivan, iako kida se duša vajna,
Ti večno izgubljena moja, nisam kivan.
Ma kako da s tebe trepti briljanta blesak divan,
U noć tvog srca nijedna ne pada traka sjajna.

Ja sam to davno znao. Ta u snu videh te jednom,
I noć ja mračnu videh U tvome srcu lednom,
I videh kako ti srce izgriza zmija naga,
I videh kako si bedna, beskrajno bedna, draga.

19
Da, bedna si. I ja bedan sam kô i ti;
Mi ćemo oboje uvek bedni biti.
Sve dok ne legnemo dole u grob ledni,
Mi ćemo oboje, draga, biti bedni.

Oko usana tvojih podsmeh vidim hudi;
Vidim gde oholost nadima ti grudi
i vidim gde prkos iz oka ti sija,
No ipak si bedna, bedna kao i ja.

Jer s usna ti dršće i skriven bol ljuti,
Pritajena suza sjaj ti oka muti,
Tajni uzdah cepa gorde grudi tvoje;
Moja draga, mi smo bedni obadvoje.

20
Flaute i violine
Zvone i bubanj bije;
Tu moje lepe drage.
Svadbeno kolo se vije.

Flaute i violine
Uz trube i bubanj zvone;
Dok uz to anđelci dobri
S uzdahom suze rone.


21
Tako je svaki spomen zaborav skrio
Da sam ja dugo tvog srca vladar bio,
Srca što tako lažno i slatko bije,
Lažnije ništa i slađe na svetu nije.

Tako ni ljubav ni bole ne pamtiš više
Što mi u srce samrtni čemer sliše.
Ne znam beše li ljubav veća ili bol vreo?
Samo znam da sam jednako s oboje mreo.

22
I kad bi ljubice male
Bol moga srca znale,
Sa mnom bi plakale one
Da rane blaže mi bone.

I kad bi slavuj u lugu
Znao za moju tugu,
Pesme bi zapevô lepe,
Što teše i srce krepe.

I kad bi suze mi tajne
Zvezdice znale sjajne,
S neba bi sletile dole
Da moje ublaže bole.

No ne zna te jade,
Njih samo jedna znade,
Ta jedna a sama što je
Rastrgla srce moje.

23
Što tako lepe ruže blede,
O, reci, draga, što žute?!
Što ljubičice suzno glede
I bolno u travi ćute?

Što sada tako pesme setne
U nebu ševa poje?
Što li iz biljke bije cvetne
Kô zadah lešine koje?

Što tako hladno iznad luga
Sunčana svetli traka?
Što li je zemlja sva kô tuga,
I pusta, kô grobna raka?

Što me i sama tuga cepa,
I što sam mračan kô sene?
Zašto si, reci, moja lepa,
Ti ostavila mene?

24
Silu ti pričaše oni,
Silna je optužba tekla!
No moju dušu što muči
Ta družba nije ti rekla.

Važno su pravili lice,
I glavom klimali s tijem;
Opakim stvoriše mene,
A ti im verova svijem.

Ali najgore što je,
To veće ne znade vajno;
Najgore i najluđe ja sam
U srcu nosio tajno.

25
Cvetala je lipa, slavuj klicô jasno,
Smejalo se sunce radosno i vedro;
Ti zagrli mene i poljubi strasno,
I pritisnu čvrsto na plameno nedro.

Lišće pada, muklo gavran graknu lugom,
Mrzovoljno sunce U tamu se zavi;
Mi rekosmo: "Zbogom!" hladno jedno drugom.
I uz otmen naklon ti kolence savi.

26
Mi smo se voleli zanosno i slepo,
I slagali ipak uzorno i lepo,
Igrasmo se često "supruga i žene",
I ne besmo ipak glave razbijene.

Klicali smo skupa, šalili se krasno,
I ljubili nežno i grlili strasno.
Na koncu u dečjoj radosti i sjaju
Mi se "sakrivače" igrasmo po gaju;
I skrivanja naša tako vešta biše
Da se nigda, draga, ne nađemo više.

27
Ti najduže si me verno
Volela, brinuć se za me;
Sred moje bede. i čame
Ti si me tešila smerno.

Ti me u danima mutnim
Opskrbi pićem i jelom,
Novcem, rubljem, odelom,
I najzad, i listom putnim.

Nek te bog dugo jošte
Od žege i zime štiti,
Nek nikad ne udeli ti
Kô meni 'vake milošte.

28
Zemlja dugo tvrda i nehatna osta,
No maj cvetni dođe, pa izdašna posta:
I sve kliče. sve se smeje i veseli,
Samo moje srce smejanja ne želi.

Mala zvonca zvone, sjaju dole cvetne,
Kao u bajkama zbore tice sretne;
No taj govor meni nimalo ne godi,
Ja svud bedu vidim kud me staza vodi.

Ta gomila sveta dosadom me kinji,
I drugovi sami teret su mi sinji; —
A ta je sva meni stoga došla čama
Što se moja draga sad zove "madama".

29
I dok sam ja dugo dangubio, sanjô.
Po tuđini lutô i sve kera ganjô.
Mojoj dragoj beše dosadno zacelo,
Pa ti ona skroji venčano odelo,

I kô muža nežno zagrli cvet mio —
Momka što je gluplji od svih glupih bio.
Kako li je mila, lepa, moja draga!
Još preda mnom lebdi njena slika blaga;

Oči joj ljubice, a lik ruže rane,
Ona još jednako cveta u sve dane.
Pa da se udaljim od takoga cveta,
To najveća glupost beše ovog sveta.

30
Oči su joj ljubičice rane,
Lice rujne ruže neuzbrane,
Ruke male do dve bele lale;
Još sve cveta moje čedo belo,
Samo svelo srce joj je celo.

31
Svet je tako divan i svod plav i mio,
I vetrići viju tako blago, ti'o,
I cvetovi mašu po luci i kosi.
I sjaju i trepte u jutarnjoj rosi,
I gde pogled roni, svuda pesma zvoni, —
Pa ipak u grobu ja bih ležat hteo,
I uz jednu mrtvu dragu svit se ceo.

32
Kada te jednom sudbina spremi
U grob pun mraka i studi,
Ja ću ti tada sić u grob nemi
I svit se uz tvoje grudi.

Ja ljubim tebe i grlim jako,
A ti sva nema n ledna!
Ja jecam, drhtim, pa i sam tako
Postajem lešina jedna.

Ustaju mrtvi, gluho ih doba
Zove; na igru svi hrle;
Mi ostajemo pod svodom groba,
I tvoje ruke me grle.

Ustaju mrtvi, dan sudnji svije'
Zove svetlosti i tami;
No nama stalo ni za čim nije,
Mi mirno ležimo sami.

33
Bor usamljen na severu
Stoji navrh gola brega.
Drema mu se; belim plaštom
Led sa snegom ogrće ga.

On o jednoj palmi sanja
Sred istočne daljne strane,
Što samotna nemo tuži
Navrh stene usijane.

34
(Um zbori:)
O, kada bih podnožica bio
Kuda hodi moja draga ljupka!
Tužio se ne bih, pa vek cio
Da me gazi i nogama tupka.

(Srce zbori:)
O, da sam joj jastučić, kraj stola
Gde joj igle zabodene stoje,
Kada bi me ne znam kako bola,
Bod bi bio radovanje moje.

(Glas pesme zbori:)
O, kada bih list hartije bio
Pa da služim za papijot njeni!
Na uho bih šapnuo joj ti'o
Sve što živi i diše u meni.

35
Otkad sa mnom draga nije,
Ne smijem se kao prije;
Mnogi bećar šalu zbija,
Ali ja se ne nasmija'.

Otkad sam je izgubio,
Ja ni suza nisam lio.
Srcem nosim tugu mnogu,
No plakati ja ne mogu.

36
Iz mojih golemih bola
Malene pesme se roje,
Pa zvonkih krila lete
Sve srcu drage moje.

No meni tužne se vrate
I ćute kô stena nage,
I neće da kažu šta su
Videle u srcu drage.

37
U nedeljnom odelu
Kroz šumu filistri jure,
Kliču, kô jarad skaču,
I slave čari nature.

Žmirkavim očima motre
Kako sve cveta lepo;
Vrabaca pesmu sišu
Dugim ušima slepo.

No ja zastirem okna
Zastorom crne čoje;
Na posetu mi stižu
I obdan aveti moje.

Stara se ljubav javlja,
Iz carstva smrti se budi;
Uza me sedne i plače
I moje gane grudi.

38
Slike pokojnih dana
Iz svoga ustaju groba,
I pokažu mi u tvojoj
Blizini življeno doba.

Snatreći obdan sam lutô
Po ulicama svijem;
U čudu svet me je gledô,
Ja bejah tužan i nijem.

Noću je bolje bilo,
Sokaci pusti i samo
Ja sâm sa svojom senkom
Lutô sam tamo i amo.

Uz bat koraka tromih
Ja bih most prešao stari;
Kroz oblak mesec se javlja
I hladna pogleda zâri.

Zureći gore, pred tvoju
Kuću bih stao doli,
U tvoje prozore gledô,
Dok srce tište mi boli.

Ja znam, ti često iz okna
Gledaš gde ja, sa svojim
Čežnjama, na mesečini,
Kao stub jedan stojim.

39
Momak devojku ljubi,
No ova drugom je sklona;
Taj drugi voli drugu
I s ovim venča se ona.

Za inat devojka pođe
Za prvog čoveka što ga
Na putu srete, i momak
Vrlo je tužan stoga.

To ti je stara pesma,
No večno nova i mlada,
I kom se desi — tom srce
Puca na dva komada.

40
Kada čujem pesmu što je
Nekad moja draga poja,
U vihoru divljih bola
Kidaju se prsa moja.

Jedna tamna, mutna čežnja
Na gorske me goni vise,
Tu beskrajni moj bol tajni
U suzama istopi se.

41
Snevah o čedu kraljevskom,
Lice joj je suzno i svelo;
Pod granjem lipe seđah s njom,
I mi se grljasmo vrelo.

"Ja neću presto oca tvog,
Niti mu krunu jasnu,
Ja neću skiptra kraljevskog,
Ja hoću tebe krasnu."

"Zaludu", reče glas joj mek,
"Ta mene grob je skrio,
I doći ću ti noću tek,
Jer ti si tako mi mio."

42
daleko na sinje more
Mi smo plovili, draga,
U lakom čamcu sami;
Noć beše tiha i blaga.

duhova ostrvo lepo
U mesečini je bilo.
Tu se uz slatke zvuke
Magleno kolo vilo.

Vilo se tamo i amo.
Dok svirka sve slađe zvoni;
I mi minusmo dalje,
Neutešeni i boni.

43
Stara mi bajka snežnom
Sve rukom maše, i poj
Tu zvoni, sa svirkom nežnom
O zemlji čarobnoj,

Gde krupni cvetovi redom
U pozni željkuju sjaj,
I gledaju se gledom
Blagim i čednim kô raj;

Gde zbore stabla cela
Kô hor gde peva les,
I žubor čuje se vrela
Kô svirka uz laki ples;

I pesme ljubavne zvone
Što još ih ne ču sluh tvoj,
Pa ti sva duša tone
U čežnji sladosnoj.

O, da ja doć mogu tamo
Pa s vrela radosti pit,
I lišen svih patnjâ samo
Slobodan, blažen bit.

Vaj, često u snu spram mene
Taj sreće sine kraj,
No poput prazne pene
U zorin iščezne sjaj.

44
Ljubio sam te i ljubim jošte,
Pa nek se sruši svet ceo,
Iz rujina će moje milošte
Buknuti plamen vreo.

45
U svetloj letnjoj zori
Po bašti usamljen grem;
Cvet svaki šapće i zbori.
No ja koračam nem.

Cvet svaki šapće po leji
I bolno šalje mi gled:
"Ne budi zao nam seji,
Ti turobniče bled".

46
Moja se ljubav svetli
U tmurnoj svetlosti, setnoj,
Kô tužna, sumorna priča
Pričana u noći letnjoj.

"U bašti čarobnoj sámo
Boravi drago dvoje;
Sjaj mesečine blista,
Sa grana slavuj poje.

Kao kip moma stoji.
A kleči vitez plavi.
Moma se u beg dade —
Iz česte div se javi.

U krvi posrnu vitez,
S klecanjem kući div miče."
Kad ja sahranjen budem,
Tad je kraj ove priče.

47
Oni su kinjili mene,
Gnjevu me gone bledom,
Jedni ljubavlju svojom,
A drugi mržnjom i jedom.

Moj su hleb trovali, otrov
U čašu lili mi redom,
Jedni ljubavlju svojom,
A drugi mržnjom i jedom.

No ona što me kinjila,
Mučila više od svije'
Nikad me mrzila ona
I nikad ljubila nije.

48
Žarko se leto smeje
Sa jagodica tvoji';
U tvome srcu malom
Studena zima stoji.

No, moja draga, skoro
To će se drukčije zbiti!
Na lice zima će doći,
A leto U srcu biti.

49
Kad se rastaju dvoje,
Oni se rukuju tad,
I stanu plakat i dugo
uz gorki uzdišu jad.

Mi nismo plakali, draga,
Nit' rekli "ah!" ni "vaj!"
Kasnije suze su došle
I gorki uzdisaj.


50
Oni seđahu uz čaj i o ljubavi
Reči je palo sila.
Gospoda behu od ukusa, a gospe
Od nežna čuvstva i mila.

"Ljubav platonska mora biti!" savetnik suvi
Reče a važan sasvijem.
Ironično se osmehnu savetnikovica,
No ipak uzdahnu s tijem.

Kanonik jako rastvori usta: "Ljubav
Suviše ne sme bit slepa,
Inače zdravlju škodi. "Kako to?" šapnu
Frajlica vrla i lepa.

"Ljubav je jedna pasija!" dodade na to
Grofica setna i bona,
Pa šoljom čaja ljubazno gospa nudi
Gospodina barona.

Za stolom tebe ne beše i praznina
Osećala se jasno —
Ti bi o tvojoj ljubavi, moja draga,
Pričala tako krasno.

51
Pesme su mi otrovane —
Zar bi moglo drukče biti?
Ti u cvetnu mladost moju
Uli otrov grčeviti.

Pesme su mi otrovane —
Zar bi moglo drukče biti?
U srcu mi mnogo zmija,
Među njima, draga, i ti.

52
Opet sam snevô o dobu davnom:
Noć majska, a sretni celi
Mi smo, sedeći pod lipom tavnom,
Na večnu vernost se kleli.

Za kletvom kletve tekle su nove, —
Tu kikot, poljupci, treme,
A zar da pamtim na kletve ove,
Za ruku ti ujede me.

O draga, oka sjajna i mila,
O cvete zao i mio,
Tvoja je kletva u redu bila,
Ujed je suvišan bio.

53
Ja stojim na vrhu brega
I čeznem sentimentalno.
"Što nisam ptica koja!"
Sve tako uzdišem stalno.

Da sam ja laka lasta,
Ja bih se tebi vio,
I gde ti prozori stoje
Sebi bih gnezdo svio.

Da sam ja slavuj ptica,
Do tvojih prhnô bih strana
Pa bih ti noću slatko
Pevao pesme s grana.

Da sam ja bena*, tvom srcu
Odmah bih sletio dole;
Ta ti sve bene voliš,
i vidaš benaste bole.

54
Lagano moja kola
Kroz šumske odmiču strane,
Gde u proletnjem sjaju
Čarobno cvetaju grane.

Ja sedim, umujem, snevam,
Na dragu mislim, kad same,
Spram kola mojih, tri senke
Glavom klimnuše na me.

Skakuću, kese se, rugaju,
No ipak plaše se mene;
I smešaše se kô magle,
I sve tri prhnuše sene.

55
Ja sam plakao u snu,
Ja sanjah da te grob krije.
Prenuh se, a još niz lice
Za suzom suza se lije.

* Tako se zove u okolici Mostara jedna vrsta divlje patke (prim. prev.).
Ja sam plakao u snu,
Ja sanjah ti ode drugom.
Prenuh se, i jošte sam gorko
U plaču jecao dugom.

Ja sam plakao u snu,
Ja sanjah da sam ti mio.
Prenuh se, a uvek jošte
Potok se suza lio.

56
Svake te noći snevam,
Tvoj blagi pozdrav mi leti;
Ja glasno plačući padam
Pred slatke nožice ti.

Ti bolno gledaš na me
I setno mašeš glavom;
I kaplje bisernih suza
U oku sinu ti plavom.

Kitu mi čempresa pružaš,
Reč jednu šapćeš mi ti'o.
Prenem se, kite nema,
Nit' pamtim tvoj šapat mio.

57
Noć huji, dažda leva,
Jesenji vetar veje;
Gde je sad moje sirotno,
Plašljivo dete, gde je?

Na prozoru je vidim
Njene sobice samu;
Suznim očima zuri
U noć i pustu tamu.

58
Jesenja noć je i stabla
Povija vetar ljut;
Ja sâm, ogrnut strukom,
uz gorski jezdim put.

I kako ja jezdim, i misli
Jezde mi preda mnom;
One me veselo vode
U moje drage dom.

Sa svećom izlaze sluge,
Pas laje zao i prek.
Ja jurim uz zavoj skala
uz oštrih mamuza zvek.

U sobi, sagovi gde su,
Toplota, miris i sjaj,
Draga me čeka, ja letim
U njezin zagrljaj.

Hrastovi šume i zbore
uz vetar studen i hud:
"Šta ćeš s tom ludom klapnjom,
Ti konjaniče lud?"

59
Jedna se odroni zvezda
Sa svoje visine jasne!
Ono je ljubavi zvezda
Što tamo pada i gasne.

Sa jabukova stabla
Padaju hrpe cveta,
Vetri stižu i tim se
Igraju, vesela leta.

Labud ribnjakom kruži
I peva, i pesma zvoni
Sve tiše, i pevač beli
U grob vodeni roni.

Sve je nemo i mračno!
Cvet je razduvan ceo,
Zgasla je zvezda i s pesmom
Potonô labud beo.

60
Mene bog snova u dvore ogromne vinu,
Gde se opojni miris i blesak lije,
Gde raznobojni valovi ljudi teku
Kroz čudni zaplet soba lavirintskije'.
Tu sluge traže izlazna vrata i ruke
Krše u strahu za doček gostiju novi',
S vitezima se, u mnoštvu, ističu gospe,
A i ja sâm sam odvučen u vrtlog ovi.

No najedanput ja se sam nađoh, u čudu
Kako je naglo nestalo gomila sviju;
i dalje stupam, i hitam, i idem samo
Kroz zaplet soba što čudnovato se viju.
Korak mi težak postaje i strah me hvata
Da ću ikada izlazak naći koji.
Napokon dođem na zadnja vrata i stupam.
Na izlaz vrata — o bože, ko tu stoji!

To beše draga, što je na vrat'ma bila,
Na usnama joj bol, na čelu brige tama;
Da nazad idem, znake mi rukom daje.
Opominje li me, ili se srdi na me?
Ipak iz njenog oka žar slatki greje,
Što mi svu pamet i cele trza grudi,
I dok me ona gledaše strogo i čudno,
No ipak tako ljupko, ja se probudi'.

61
Ponoć je bila nema i kao led;
Ja tugujući po gori lutô sam bled.
Iz sna sam trgô ceo planinski strm,
I bolno vrhom tresô je svaki grm.

62
Na raskršću je grob ledni
Za samoubica svet;
Tu raste grešnika bedni'
Jedan plavetni cvet.
Tu u noć nemu sam bio,
Sav bolom obuzet;
Na mesečini se nji'o
Bednih grešnika cvet.

63
Svuda gde sam, oko mene
Pomrčina, guste tame,
Otkad milo ne gledaju
Tvoje sjajne oči na me.

O, ljubavi zlatne zvezde,
Presjale su vaše moći,
Ispod mene ponor puca —
O, primi me, drevna noći!

64
Na očima s crnom noći
A olovom povrh usta,
Ukočena srca, mozga,
Ležah u dnu groba pusta.

Ne znam reći koliko sam
U kovčegu snevô tako,
Kad se prenuh a na grobu
Kucanje se začu lako.

"Zar, Hajnriče, ustat nećeš?
Večnog dana svetlost greje;
Svi su mrtvi uskrsnuli,
Čas radosti večne bije."

Ja ne mogu ustat, draga,
Slep sam jošte svako doba;
Od plača se ugasiše
Posve moja oka oba.

"Ja ću, dragi, poljupcima
Zbrisat s veđa noć ti slepu,
Pa anđele gledaj zlatne
I nebesnu svetlost lepu."

Ja ne mogu ustat, draga,
Još mlaz bije krvi vrele
Iz mog srca, gde zgodiše
Reči tvoje oštre strele.

"Ja ću, dragi, tiho spustit
Ruku povrh rana tijeh,
I krv neće više teći,
I nestaće bola svijeh."

Ja ne mogu ustat, draga,
Krv iz glave teče moje;
Kad mi tebe ukradoše,
Sâm sam zrnom probio je.

"Ja ću, dragi, uvojcima
Zatvoriti rane ti'o;
Bujica će krvi stati,
Pa ćeš biti zdrav i čio."

Molila me tako nežno,
Ja popustih reči blagoj;
Ja se htedoh podignuti,
Pa da pođem svojoj dragoj.

Tad se rane otvoriše,
A iz čela i iz grudi
Pljusnu potok vrele krvi.
Ja se trgoh i probudi'.

65
Stare, pakosne pesme
I snove zle i hude
Hod'te da sahranimo;
No kovčeg nek velik bude.

U nj ću još spustiti dosta,
No šta, sad neću reći;
Od bačve Hajdelberške
Taj kovčeg nek bude veći.

Nosila spravite čvrsta
Od daske debele dosta;
No duža moraju biti
Od Moguncijanskog mosta.

I dvan'est diva. nek dođe
Velikih i ustrajni',
Jači no Hristofor sveti
U Kelnskom hramu na Rajni.

Nek oni kovčeg odnesu
I spuste u more tamo,
Jer tako veliki kovčeg
Za grob je veliki samo.

Znate li što kovčeg mora
Tako veliki biti?
Ja ću tu još i ljubav
I bole sahraniti.